Ljuba Popović pripada onoj liniji srpskih umetnika koji su zavičaj poneli u svet ne kao folklorni znak, nego kao unutrašnju temperaturu slike. Njegov život se može opisati geografskom putanjom od Tuzle i Valjeva, preko Beograda, do Pariza. Ali ta putanja ne objašnjava sve. Mnogo je važnije ono što se na njoj dogodilo: jedan mladi slikar iz zemlje koja je tek izlazila iz ratnih trauma i posleratne stege stigao je u evropsku prestonicu umetnosti i tamo izgradio opus koji nije pristajao ni na provincijalnost ni na modno prilagođavanje. Ljuba nije u Parizu postao manje srpski umetnik. Postao je dovoljno slobodan da srpsku, balkansku i evropsku imaginaciju spoji u lični slikarski mit.
Za francuski blok biografija na srpstvo.com njegovo mesto je posebno. Francuska je za mnoge srpske intelektualce bila škola, utočište ili diplomatska adresa. Za Ljubu Popovića ona je bila velika radionica vidljivog i nevidljivog. U Pariz je otišao 1963. godine, u vreme kada je taj grad još uvek nosio aureolu svetskog umetničkog središta, i ostao je u njemu decenijama. Međutim, za razliku od umetnika koji su dolaskom u veliki centar pokušavali da promene kožu, Ljuba je u Parizu izoštrio ono što je već nosio: tamnu maštu, svest o raspadanju tela i istorije, privlačnost mita, erotiku, religijsku zebnju i gotovo opsesivnu potrebu da slika bude više od lepog predmeta.
Rani život i valjevska tačka pamćenja
Ljuba Popović rođen je 1934. godine u Tuzli, ali se njegovo ime najčešće povezuje sa Valjevom. To nije samo stvar biografskog preseljenja. Valjevo je u njegovoj javnoj slici postalo mesto porekla, unutrašnji grad, prostor formiranja i kasnijeg vraćanja. U njegovoj umetničkoj biografiji zavičaj nije pitoreskna scenografija, nego prva škola osećanja: provincijski horizont, posleratna Srbija, susret sa crkvom, grobljem, kućom, starim predmetima, porodičnom memorijom i onim ćutanjem koje često stoji iza velikih slika.
Detinjstvo i mladost posle Drugog svetskog rata nisu bili vreme umetničkog komfora. Jugoslavija se obnavljala, ideološki okvir je bio čvrst, a kultura je živela između socijalističke pedagogije i sve snažnijeg otvaranja prema svetu. U takvom ambijentu mladi umetnik je morao da pronađe sopstveni vidik. Kod Ljube se vrlo rano oseća otpor prema ravnoj slici stvarnosti. Njega nisu zanimali samo prizori, nego ono što iza prizora tinja: želja, strah, smrt, svetlost, raskomadani mit, ljudsko telo kao granica između lepote i propadanja.
Ta unutrašnja napetost ostala je prisutna tokom celog njegovog rada. I kada se kasnije govorilo o francuskom periodu, o pariskim galerijama i međunarodnom ugledu, u Ljubinim slikama se i dalje mogla prepoznati ista prva matrica: čovek koji gleda svet kao mesto zavodljivog i opasnog preobražaja. Valjevo, u tom smislu, nije ostalo iza njega. Ono je ušlo u osnovni ton njegove umetnosti.
Beograd, Akademija i krug Mediale
Beograd je za Ljubu bio druga presudna stanica. Tu je prošao umetničko školovanje i ušao u intelektualni krug koji će kasnije postati jedan od najvažnijih mitova posleratne srpske kulture: Mediala. Taj krug, sa Leonidom Šejkom, Olgagom Jevrić, Dadom Đurićem, Sinišom Vukovićem, Vladom Veličkovićem i drugim umetnicima i misliocima različitih senzibiliteta, nije bio samo grupa u administrativnom smislu. Bio je atmosfera, razgovor, zajednička glad za slikom koja neće služiti dnevnoj ideologiji.
Mediala je tražila treći prostor: između modernizma i tradicije, između racionalnog i fantastičnog, između evropskih avangardi i dubokih kulturnih naslaga Balkana. U tom krugu Ljuba je našao potvrdu da slika može biti istovremeno savremena i arhaična, figurativna i metafizička, erotska i sakralna, raskošna i uznemirujuća. Nije slučajno što se o njegovom slikarstvu često govori kao o svetu na granici sna, košmara i vizije.
Beogradski period ga nije zatvorio u lokalni okvir. Naprotiv, dao mu je intelektualnu opremu za odlazak. U gradu u kome su se čitali francuski pesnici, razgovaralo o nadrealizmu, pravoslavlju, alhemiji, anatomiji, apokalipsi i modernoj umetnosti, Ljuba je razvio svest da umetnik mora imati sopstvenu kosmologiju. To je jedna od ključnih reči za njegov opus. Njegove slike nisu niz pojedinačnih motiva, nego svet sa sopstvenim pravilima.
Odlazak u Pariz
Kada je Ljuba 1963. stigao u Pariz, došao je u grad koji je već menjao lice. Posleratna slava pariske škole još je bila jaka, ali su se težišta svetske umetnosti pomerala ka Njujorku. Ipak, Pariz je ostao grad galerija, ateljea, kritičara, kolekcionara, izdavača, knjižara, emigrantskih krugova i umetničkih legenda. Za slikara iz Beograda to je bila velika proba. U takvom gradu nije bilo dovoljno biti egzotičan. Trebalo je imati rad koji izdržava pogled pored hiljada drugih radova.
Ljuba je tu probu izdržao zato što nije pokušao da bude ono što Pariz od njega očekuje. Nije se pretvorio u proizvođača dekorativne balkanske fantastike niti u sledbenika trenutne mode. Nastavio je da gradi sopstveni svet, ali ga je pariska scena naterala na disciplinu, veću slikarsku preciznost i svest o tome da svaka slika mora govoriti sama, bez objašnjenja iz zavičaja. To je važan trenutak za razumevanje umetnika u dijaspori: uspeh ne dolazi samo iz očuvanja porekla, nego iz sposobnosti da poreklo postane univerzalno čitljivo.
U Parizu je Ljuba izlagao, povezivao se sa galerijama, kritičarima i kolekcionarima, ali je njegova veza sa Srbijom ostala živa. Često se vraćao, govorio o domaćoj umetnosti, pomagao da se razumeju veze između francuske i srpske scene, a njegovo ime je u javnosti funkcionisalo kao dokaz da srpski slikar može biti prisutan u velikom evropskom centru bez gubitka identiteta.
Slikarstvo tela, mita i raspada
Ljubin slikarski svet nije lako prepričati. U njemu se pojavljuju tela, fragmenti, oblici koji liče na anđele, demone, biljke, rane, plodove, ruševine, krila, organe i arhitekture iz sna. Ali ono što je najvažnije nije katalog motiva, nego osećanje da se pred posmatračem odvija drama stvaranja i raspadanja. Njegove slike često deluju kao da svet nastaje i propada u istom trenutku.
Erotika je u tom slikarstvu snažna, ali nije jednostavna. Ona nije puka provokacija. Kod Ljube telo je istovremeno mesto želje, greha, lepote, smrti, žrtve i preobražaja. Zbog toga njegove slike umeju da budu uznemirujuće čak i kada su raskošne. Posmatrač nije pozvan samo da uživa u boji i formi, nego da uđe u prostor gde se ljudsko biće suočava sa sopstvenom tamom.
Religijska simbolika je takođe prisutna, ali ne kao ilustracija dogme. Ljuba nije slikao crkvene prizore u tradicionalnom smislu. Njegova religioznost je više metafizička nego ikonografska: pitanje pada, iskušenja, spasenja, svetlosti, anđeoskog i demonskog u čoveku. U tome se vidi duboka veza sa balkanskim kulturnim iskustvom, gde se istorija često doživljava kao drama između stradanja i vaskrsenja, ali i sa evropskom tradicijom velikih vizionarskih slikara.
Između nadrealizma i lične ikonografije
O Ljubi Popoviću se često govorilo u vezi sa nadrealizmom, fantastikom i simbolizmom. Takva poređenja imaju smisla, ali mogu biti i nedovoljna. Nadrealizam je važan okvir zato što je oslobodio sliku od površinske stvarnosti i otvorio prostor sna, nesvesnog i čudovišnog. Međutim, Ljuba nije slikar koji se može objasniti samo uticajem nadrealističke tradicije. Njegova ikonografija je lična, slojevita i tvrdoglavo samostalna.
U njegovim slikama nema hladne konceptualne distance. One su rađene sa uverenjem da slika još uvek može biti veliko mesto susreta oka, ruke, tela i duha. To ga razlikuje od mnogih umetničkih tokova druge polovine 20. veka koji su sliku gurali ka ideji, tekstu, instalaciji ili gestu. Ljuba je ostao veran platnu, crtežu, boji i figuri. U vremenu kada je figuralnost često proglašavana prevaziđenom, on joj je dao novu tamnu energiju.
Ta vernost slici bila je i estetski stav i moralna odluka. Nije se radilo o konzervativnom odbijanju savremenosti. Radilo se o uverenju da ljudsko telo, mit i smrt nisu zastareli motivi. Naprotiv, u veku ratova, logora, ideologija i tehnološkog ubrzanja, oni su postali još važniji. Ljuba je slikao kao da zna da čovek ne može pobeći od svojih najstarijih pitanja.
Srpski umetnik u francuskom prostoru
Ljuba Popović je bio deo francuske umetničke scene, ali nikada nije postao umetnik bez porekla. To je jedna od njegovih najvećih vrednosti za priču o srpskoj dijaspori. Njegova karijera pokazuje da integracija u veliki kulturni centar ne mora značiti razgradnju identiteta. Naprotiv, ponekad upravo distanca omogućava da se sopstveno poreklo vidi jasnije.
U Parizu je mogao da bude među drugima, da se meri sa drugima i da ne bude zatvoren u domaće hijerarhije. Ali srpski kulturni prostor ga je i dalje doživljavao kao svog. Njegove izložbe, razgovori, knjige, intervjui i veze sa Valjevom i Beogradom održavali su stalnu vezu između matice i francuske adrese. On nije bio emigrant koji je prekinuo lanac, nego umetnik koji ga je produžio.
Za srpske zajednice u Francuskoj takve figure imaju posebnu težinu. One ne služe samo ponosu. One pomažu da se razume kako kultura putuje. Ljuba je pokazao da srpska umetnost nije ograničena na nacionalni prostor i da se njeni najdublji tonovi mogu razumeti i u Parizu, ako su oblikovani dovoljno snažno.
Javni govor i povratak zavičaju
Ljuba Popović nije bio samo slikar zatvoren u atelje. Bio je i sagovornik, javna figura, čovek čiji su intervjui i zapisi širili predstavu o umetnosti kao ozbiljnom duhovnom poslu. Govorio je o slikama, prijateljima, Parizu, Valjevu, srpskoj kulturi, Mediali i svetu koji se menjao brže nego što je umetnost mogla da ga protumači. U tim razgovorima često se osećala mešavina melanholije, oštrine i vernosti.
Njegov odnos prema zavičaju posebno je važan. Valjevo nije ostalo samo uspomena iz mladosti. Postalo je mesto u koje se vraćao, i simbolično i stvarno. U tom vraćanju nema patetike. Ima svesti da umetnik, ma koliko daleko otišao, ne može sasvim napustiti prvu mapu svog života. Za dijasporu je to možda najvažnija lekcija: nije svako vraćanje fizičko, ali svako ozbiljno delo na neki način razgovara sa mestom iz kog je umetnik krenuo.
Nasleđe
Ljuba Popović je umro 2016. godine, ali njegov opus nastavlja da živi kao jedan od najprepoznatljivijih mostova između srpske i francuske umetničke scene. Njegove slike ne nude mirno nasleđe. One i dalje uznemiravaju, zavode i traže spor pogled. U njima nema lake utehe. Ima raskošne, tamne i često bolne svesti da je čovek biće između želje i smrti, tela i duha, svetlosti i raspada.
Zbog toga je Ljubino mesto u istoriji srpske dijaspore posebno. On nije bio samo uspešni slikar u inostranstvu. Bio je umetnik koji je iz Pariza pokazao da srpska kultura može govoriti jezikom univerzalnih slika, bez odricanja od svojih najdubljih senki. U njegovom slučaju dijaspora nije značila udaljavanje od identiteta. Značila je proširenje prostora u kome taj identitet može da se prepozna.
U velikoj panorami Srba u Francuskoj, Ljuba Popović stoji uz pisce, vladare, naučnike i druge umetnike kao dokaz da se kultura ne meri samo institucijama i državnim granicama. Ponekad se meri jednim ateljeom, jednom slikom, jednim pogledom u tamu iz koje nastaje boja. A Ljuba je upravo iz te tame napravio delo koje pripada i Valjevu, i Beogradu, i Parizu.