Kada se govori o znamenitim Srbima i ljudima srpskog porekla u Americi, javna pažnja uglavnom prati nauku, umetnost, sport i politiku. Vojna istorija srpske dijaspore mnogo ređe ulazi u širu kulturnu svest, iako u njoj postoje biografije koje po dramatičnosti, hrabrosti i istorijskoj težini nimalo ne zaostaju za najpoznatijim pričama. Jedna od takvih sudbina jeste Mele Vojvodić, u javnosti često skraćeno Mel Vojvodich, američki pilot i general-major koji je leteo od Koreje do Vijetnama, od otvorenog rata do najtajnijih misija Hladnog rata.
Njegova karijera sadrži gotovo sve što čini veliku avijatičarsku biografiju: rani ulazak u vojnu službu, borbene letove u Koreji, herojstvo pod vatrom, specijalne projekte u eri tehnološkog nadmetanja supersila, izviđačke misije na samoj ivici mogućeg, povratak u regularnu komandu i na kraju uspon do najviših činova američkog vazduhoplovstva. Malo je takvih životnih lukova. Još je manje onih koji u sebi nose i priču o srpskom poreklu u Americi.
Zato Vojvodić nije važan samo kao vojni profesionalac. On je važan i kao lik kroz koji se vidi jedan drugi, manje ispričani deo istorije srpske Amerike: put iz etničkih zajednica industrijskog Srednjeg zapada do samog središta američke bezbednosne i vazduhoplovne elite.
Steubenville, poreklo i srpsko-američki okvir
Zvanična biografija Ratnog vazduhoplovstva SAD beleži da je Mele Vojvodich rođen 1929. godine u Steubenvilleu u saveznoj državi Ohajo i da je završio Wintersville High School. Hall of Valor navodi precizan datum rođenja, 28. mart 1929, kao i datum smrti, 3. novembar 2003. U srpsko-američkim pregledima i dijasporskim arhivama Vojvodić se redovno navodi kao Amerikanac srpskog porekla, što njegovu biografiju prirodno smešta u korpus priča o srpskom iseljeništvu u SAD.
Steubenville i širi pojas Ohaja, Pensilvanije i Zapadne Virdžinije nisu slučajno važni za ovu priču. To je prostor starih industrijskih gradova u kojima su se srpske zajednice oblikovale kroz čeličane, rudnike, crkve, porodične mreže i čvrst radnički moral. Iz takvih sredina dolazili su ljudi koji nisu uvek imali kulturni prestiž velikih obalskih gradova, ali su često imali disciplinu, upornost i osećaj dužnosti.
Upravo je to društveno tlo iz kojeg treba čitati i Vojvodićevu kasniju karijeru. Nije on bio iz neke zatvorene aristokratske ili akademske tradicije. Bio je deo one Amerike u kojoj se napredovalo kroz službu, sposobnost i ličnu izdržljivost. Kada takvo poreklo spojite sa ratnom epohom i razvojem vojnog vazduhoplovstva, dobijate biografiju kakvu je on izgradio.
Ulazak u službu i formiranje pilota
Veteranski pregledi i vojna dokumentacija navode da je u vojnu službu stupio 20. juna 1947, dakle u trenutku kada je Drugi svetski rat bio završen, ali je novi globalni poredak već ulazio u fazu Hladnog rata. To je bio trenutak kada se američka avijacija ubrzano profesionalizovala, tehnološki menjala i pretvarala u jedno od glavnih oruđa nove svetske ravnoteže snaga.
Zvanična biografija USAF beleži da je pilotska krila dobio po završetku programa za avijacijske kadete u avgustu 1950. na bazi Nellis u Nevadi. To je bila važna generacijska pozicija. Vojvodić nije pripadao pionirima klasične ratne avijacije iz četrdesetih, niti je bio proizvod sasvim sazrele mlazne ere. Bio je deo prelaza. Upravo ta generacija je morala da savlada nove brzine, nove procedure, drugačiju psihologiju leta i bitno drugačiji odnos prema riziku.
Od avgusta 1950. do jula 1952. bio je pilot F-84 i komandir vazduhoplova u Turner Air Force Base u Džordžiji. To nije bila samo početna služba, nego period u kojem se definitivno oblikovao kao pilot spreman za mnogo zahtevnije zadatke. A oni su usledili vrlo brzo.
Koreja: škola rata i dokaz hrabrosti
Njegova naredna dužnost odvela ga je u Južnu Koreju, gde je bio pilot F-80 i F-86, kao i operativni oficir 15. taktičke izviđačke eskadrile. Zvanična biografija USAF navodi da je tamo izveo 125 borbenih misija. Hall of Valor taj podatak dodatno ističe i podseća da je među tim letovima bio i jedan duboki izviđački upad čak trista milja u Kinu radi otkrivanja sovjetskih bombardera.
Korejski rat je bio prva velika laboratorija mlazne ere, ali i sukob u kojem je izviđanje imalo ogromnu cenu. Leteti brzim avionom nad neprijateljskom teritorijom nije značilo samo posedovati tehniku, nego i prihvatiti mogućnost da budete presretnuti, pogođeni ili izgubljeni duboko iza linija sa kojih nema povratka. Kod Vojvodića se upravo tu vidi rana crta njegovog karaktera: spremnost da ide u misije koje nisu tražile samo pilotiranje, nego nerv.
U avijatičarskim biografijama broj misija često izgleda kao statistički podatak. U stvarnosti, on govori o nečemu mnogo težem: o dugom nizu dana u kojima svaki novi polet znači novu šansu da ne sletite. Sto dvadeset pet borbenih misija u Koreji zato nisu samo zabeleška o iskustvu, nego mera ratne izdržljivosti.
3. januar 1953: let za Distinguished Service Cross
Najdramatičniji i najvažniji pojedinačni trenutak njegove ratne karijere dogodio se 3. januara 1953. Hall of Valor donosi službeni tekst Distinguished Service Cross citata. U njemu stoji da je kapetan Mele Vojvodich dobrovoljno poleteo nenaoružanim izviđačkim RF-86 na izuzetno opasnu misiju od najveće važnosti za snage Ujedinjenih nacija.
Već sama formulacija govori dovoljno. Nenaoružan izviđački avion znači da pilot nema luksuz vazdušne borbe u klasičnom smislu; njegov jedini pravi oslonac su brzina, veština, smirenost i odluka da misiju dovrši. Tokom tog leta Vojvodić je, prema zvaničnom citatu, pretrpeo potpuni kvar radio-veze, a pomoćni rezervoari nisu mogli da se odbace. Dakle, već na putu ka cilju bio je opterećen tehničkim problemima koji bi mnoge naveli na odustajanje.
On nije odustao. Umesto toga, završio je fotografske prelete nad zadatim ciljevima uprkos napadima neprijateljskih aviona. Štaviše, kako navodi isti službeni tekst, vratio se da ponovo fotografiše prvi cilj kako bi obezbedio potpunu pokrivenost, i to u uslovima prisustva brojnih neprijateljskih letelica. Reč je o klasičnoj epizodi vojne hrabrosti u najpreciznijem smislu te reči: ne o spektaklu, nego o odluci da se zadatak izvrši uprkos racionalnim razlozima da se prekine.
Za taj let dobio je Distinguished Service Cross, jedno od najviših američkih odlikovanja za heroizam u borbi. U citatu stoji da su podaci koje je pribavio bili od nemerljive vrednosti za kasnije operacije Ujedinjenih nacija u Koreji. Time je njegova hrabrost dobila i širi smisao: nije bila samo lični podvig, nego čin sa stvarnim operativnim posledicama.
Posle Koreje: karijera u eri specijalnih projekata
Po povratku u SAD jula 1953. naredne tri godine obavljao je različite dužnosti kao pilot i pomoćnik operativnog oficira. Posle školovanja u Squadron Officer School 1956. odlazi u 8th Tactical Fighter Wing u Japanu, a potom u Pacifičku komandu na Havajima. Ovaj niz rasporeda pokazuje da ga Ratno vazduhoplovstvo nije posmatralo samo kao hrabrog borbenog pilota, nego i kao čoveka sposobnog za složenije operativno planiranje i odgovornost.
Još važniji su potezi iz šezdesetih. Od 1960. do 1963. bio je operativni oficir u 4520th Combat Crew Training Group na Nellis bazi, a zatim prelazi u štab Ratnog vazduhoplovstva kao oficir za specijalne projekte. Takva mesta nisu rezervisana za prosečne oficire. Ona su namenjena ljudima koji imaju iskustvo, reputaciju i poverenje sistema.
Upravo taj prelaz iz klasične operativne službe u svet specijalnih projekata približio ga je najtajanstvenijem i najelitnijem delu njegove karijere. Tu počinje priča o avionu A-12 OXCART i o nebu u kojem je brzina postajala i štit i oružje.
A-12 OXCART: ulazak u najtajnije nebo Hladnog rata
CIA i kasniji istorijski pregledi programa OXCART potvrđuju da je Mele Vojvodić bio među malobrojnim pilotima izabranim za upravljanje avionom A-12, prethodnikom slavnijeg SR-71. Hall of Valor sažima to vrlo jasno: bio je jedan od samo pet početnih pilota koji su leteli CIA špijunskim avionom A-12 nad Severnim Vijetnamom.
Važnost ove činjenice teško je preceniti. A-12 nije bio običan avion ni običan program. CIA opisuje OXCART kao tehnološki revolucionaran projekat, sa letelicom sposobnom da leti brže od Mach 3 i na visinama koje su tada delovale gotovo nedodirljivo. To je bila mašina napravljena za prodor u zabranjene prostore u vremenu kada je strateško izviđanje bilo od presudnog značaja za svetsku ravnotežu.
Izbor pilota za takav program podrazumevao je više od letačkog znanja. Tražio je psihološku stabilnost, apsolutnu diskreciju, fizičku izdržljivost i spremnost da se učestvuje u misijama čije postojanje javnost često nije ni smela da zna. Kada se kaže da je jedan Srbin po poreklu iz Ohaja bio u tom uskom krugu, to znači da je dospeo na sam vrh poverenja jednog od najosetljivijih američkih bezbednosnih poduhvata epohe.
31. maj 1967: prvi operativni BLACK SHIELD let
CIA u tekstu o programu OXCART i u opisu muzejske slike "Untouchable" precizno beleži da je prvi operativni BLACK SHIELD let 31. maja 1967. izveo upravo Mele Vojvodić. Sa baze Kadena na Okinavi poleteo je neposredno pre 11 časova po lokalnom vremenu, po jakoj kiši, iako A-12 dotad nije bio operativno proveren u takvim uslovima.
Dalji podaci zvuče gotovo nestvarno, ali su službeno navedeni: leteo je na 80.000 stopa visine, pri brzini oko Mach 3.1, dopunjavao gorivo odmah po poletanju i tokom dva kruga nad Tajlandom, a zatim bezbedno sleteo posle tri sata i 39 minuta. Misija je, prema CIA, bila "resounding success" jer je posle analize gotovo jedne milje filma procenjeno stanje 70 od 190 poznatih raketnih položaja i još devet drugih prioritetnih ciljeva.
Ovaj let je važan na više nivoa. Prvo, kao pionirska operacija jednog od najnaprednijih izviđačkih sistema koje je Amerika ikada napravila. Drugo, kao dokaz da A-12 zaista može da obavi ono zbog čega je građen. Treće, kao lični podvig pilota koji je morao da veruje i mašini i sopstvenoj hladnokrvnosti u okolnostima u kojima nije bilo prostora za grešku.
CIA posebno naglašava da, uprkos pojedinim kasnijim popularnim prikazima, na toj prvoj misiji ni kineski ni severnovijetnamski radar nisu uspešno pratili letelicu i da na nju nisu lansirane rakete. Upravo zato je ta misija ostala upisana kao trenutak kada je A-12 pokazao da može biti praktično nedodirljiv. Vojvodić je bio čovek za komandama tog trenutka.
Nagrada za tajnu hrabrost
Knjiga CIA Archangel: CIA's Supersonic A-12 Reconnaissance Aircraft beleži da su 26. juna 1968. operativni piloti programa A-12, među njima i Mele Vojvodich, dobili CIA Intelligence Star za hrabrost. To je važan detalj, jer pokazuje da njegova uloga u OXCART programu nije bila samo tehnički značajna, nego i zvanično prepoznata kao čin visokog rizika i izuzetne službe.
U tajnim programima priznanja često stižu kasno i bez velike javne pompe. Upravo zato ona imaju posebnu težinu. Intelligence Star ne pripada sferi simboličnih ukrasa, nego sferi priznanja za službu koja je dugo bila skrivena. Time je Vojvodićeva biografija dobila dodatni sloj: pored otvorenog ratnog herojstva iz Koreje, ona sadrži i priznatu hrabrost u tajnom obaveštajnom ratu.
Malo je karijera koje objedinjuju i jedno i drugo. Još manje onih u kojima isti čovek može biti heroj zvanično objavljenog citata i akter operacije čiji puni značaj postaje jasan tek mnogo godina kasnije.
Povratak u regularnu komandu i Vijetnam
Nakon perioda specijalnih projekata, njegova karijera se nije završila u tišini štapskog rada. Posle National War College 1971. postaje direktor operacija 67th Tactical Reconnaissance Wing u Teksasu, a zatim 1972. odlazi na Korat Royal Thai Air Force Base na Tajlandu. Tamo služi kao zamenik komandanta za operacije, potom vicekomandant i komandant 388th Tactical Fighter Wing.
Zvanična biografija USAF navodi da je u tom periodu izveo još 135 borbenih misija u F-4 nad Jugoistočnom Azijom. Hall of Valor na više mesta kroz odlikovanja dodatno potvrđuje da je za taj deo službe višestruko nagrađivan Distinguished Flying Cross priznanjima. To znači da ni posle Koreje i A-12 nije postao čovek kancelarije. Ostao je borbeni pilot i komandant sposoban da i u kasnijoj fazi karijere leti u najtežim okolnostima.
Ovo je možda i najimpresivnija crta njegove biografije. Mnogi ratni piloti imaju jedan veliki rat i jednu veliku epizodu. Vojvodić ima Koreju, tajni izviđački vrhunac Hladnog rata i zatim Vijetnam sa punom komandnom odgovornošću. To nije samo duga služba. To je izuzetno širok raspon istorijskih iskustava sabijenih u jednu karijeru.
General, upravljač sistema i poslednje godine službe
Po povratku iz Tajlanda 1973. služio je kao zamenik načelnika štaba za taktičku analizu u Tactical Air Warfare Center na Eglinu, zatim kao šef divizije za taktičke snage i vazdušni transport u štabu Ratnog vazduhoplovstva, a od 1977. kao zamenik načelnika štaba za tehničku obuku u Air Training Command. U avgustu 1980. prelazi u sektor za ljudstvo i organizaciju pri štabu USAF, potom postaje direktor kadrovskih programa, a u septembru 1982. pomoćnik zamenika načelnika štaba za ljudstvo i personal.
Ova završnica karijere pokazuje da je njegovo iskustvo prevazilazilo kabinu i borbenu zonu. Bio je čovek koji je razumeo obuku, organizaciju, kadrovsku politiku i strateško upravljanje velikim sistemom. Zato nije slučajno što je unapređen u čin general-majora 1. maja 1980. Zvanična biografija beleži i da je bio komandni pilot sa ukupno 6.000 sati naleta.
Takav broj sati i takav raspon funkcija govore o celovitosti jedne vojne karijere. Vojvodić nije bio samo specijalista za jedan avion ili jedan rat. Bio je kompletan profesionalac američkog vazduhoplovstva, čovek koji je kroz decenije pratio i stvarao razvoj institucije.
Odlikovanja kao sažetak jednog života
Zvanična biografija USAF navodi njegova glavna odlikovanja: Distinguished Service Cross, Distinguished Service Medal, Legion of Merit sa dodatnim hrastovim listom, Distinguished Flying Cross sa više dodataka, Meritorious Service Medal, Air Medal sa trinaest hrastovih listova, Joint Service Commendation Medal, Air Force Commendation Medal i Army Commendation Medal. Hall of Valor dodatno precizira pojedine citate i ratne kontekste tih priznanja.
Kada se takav niz odlikovanja pročita zajedno, postaje jasno da nije reč o usputno uspešnoj vojnoj biografiji. Reč je o jednoj od karijera koje u sebi sabiraju taktičku hrabrost, operativnu pouzdanost, komandni autoritet i istorijsku retkost. Distinguished Service Cross već sam po sebi izdvaja pojedinca. Kada mu dodate A-12 program, Intelligence Star i komandu u Vijetnamu, dobijate biografiju koja zaslužuje mnogo više mesta u javnom pamćenju nego što ga trenutno ima.
Smrt i mesto u sećanju
Hall of Valor beleži da se penzionisao 1983. godine, a da je preminuo 3. novembra 2003. u svom domu u Schertzu u Teksasu, nakon borbe sa leukemijom. Navodi se i da je sahranjen na Fort Sam Houston National Cemetery. Ta završnica ima dostojanstvo karakteristično za mnoge velike vojne biografije: bez preteranog spektakla, ali sa jasnim tragom službe koji ostaje u institucijama, medaljama, memorijalnim bazama i istorijama programa u kojima je učestvovao.
Za srpsku dijasporu to mesto sećanja ima i dodatnu dimenziju. U pitanju nije samo američki general koga treba pomenuti u fusnoti "srpskog porekla". U pitanju je ličnost kroz koju se vidi da potomci iseljenika iz malih i radničkih zajednica mogu dospeti u najosetljivije zone istorije jedne supersile i tamo delovati na vrhunskom nivou.
Zašto je Mele Vojvodić važan za srpstvo.com
U planu sadržaja portala posvećenog srpskom tragu u svetu Mele Vojvodić zaslužuje posebno mesto zato što unosi širinu u samu ideju dijasporske reprezentativnosti. On nas podseća da srpski doprinos Americi nije išao samo kroz laboratorije, univerzitete i javne govornice, nego i kroz vojnu službu, tehnološke programe i izuzetno zahtevne zone državne odgovornosti.
Njegova priča je važna i zato što povezuje nekoliko epoha američke moći: rani Hladni rat, Koreju, tajne izviđačke programe, Vijetnam i birokratsko-strateško upravljanje ogromnim vojnim aparatom. Retko koji pojedinac u jednoj karijeri obuhvati toliko istorijskih slojeva. Još ređe to čini neko čiji se koreni nalaze u zajednici srpskih iseljenika.
Ali možda je najvažnije to što je njegova biografija, i pored sve tehničke i vojne specifičnosti, duboko ljudska priča o disciplini i poverenju. Sistem mu je verovao kada je trebalo poleteti nenaoružan duboko u neprijateljski prostor. Sistem mu je verovao kada je trebalo sesti u jedan od najtajanstvenijih aviona epohe. Sistem mu je verovao kada je trebalo komandovati ljudima i programima. Takvo poverenje ne dobija se slučajno.
Zato je Mele Vojvodić jedna od onih figura koje treba vratiti u našu kulturnu i dijasporsku memoriju. Ne zato da bismo od vojne istorije pravili mit bez nijansi, nego zato što bez ovakvih biografija ne razumemo koliko su široki bili putevi srpskog prisustva u Americi. Njegov život jasno pokazuje da su ti putevi vodili i iznad oblaka, tamo gde su brzina, hladnokrvnost i odgovornost bile jedini pravi jezik.