Mladen Sekulović (Karl Malden)

Među velikim imenima srpskog porekla u Americi Karl Malden zauzima posebno mesto zato što pripada jednoj vrsti uspeha koju je mnogo teže postići nego što na prvi pogled izgleda. Nije bio tip zvezde koja osvaja publiku mladalačkom lepotom, skandalom ili prolaznom modom. Naprotiv, njegov uspon građen je na uverljivosti, disciplini, karakteru i retkoj sposobnosti da i najmanju ulogu ispuni ljudskom gustinom. Upravo zato je trajao. Od pozorišne scene do Holivuda, od filma do televizije, od glumca do predsednika Američke filmske akademije, Malden je decenijama predstavljao ideal pouzdanog umetnika koji se ne nameće praznom blještavošću, nego snagom prisustva.

Rođen je 22. marta 1912. godine u Čikagu kao Mladen Džordž Sekulović, ali je odrastao u Geriju u Indijani, u sredini oblikovanoj čeličanama, radničkim disciplinama i doseljeničkim zajednicama koje su istovremeno učile kako da postanu Amerikanci i kako da ne izgube ono što su bile. Njegov otac Petar Sekulović bio je Srbin koji je radio u čeličanama i kao mlekar, a majka Mini bila je Čehinja, krojačica i žena sa osećajem za scenu. Porodični dom nije bio luksuzan, ali je bio gust od jezika, muzike, običaja i rada. To je kuća iz koje se ne izlazi sa osećanjem da je život dužan da vam nešto pokloni. Iz nje se izlazi sa uverenjem da sve treba zaslužiti.

Srpski jezik kao prvi dom

Jedan od najzanimljivijih detalja iz Maldenove rane biografije jeste činjenica da je kao mali govorio samo srpski sve do polaska u obdanište, odnosno vrtićkog uzrasta. Taj podatak nije tek simpatična crtica o poreklu. On mnogo govori o tome koliko je srpska zajednica bila živa i kompaktna u američkom industrijskom pojasu početkom 20. veka. Za dete kao što je Mladen, srpski nije bio dodatak identitetu, nego njegov prvi jezik, prvi ritam kuće, prvi način da razume svet.

Otac Petar imao je snažan uticaj na njegovo formiranje. Nije bio samo težak radnik, već i čovek koji je voleo muziku, organizovao horski život i negovao kulturne aktivnosti srpske zajednice. U crkvenim i društvenim programima sin je rano ulazio u svet izvođenja. Nisu to još bile pozornice velikih gradova, ali jesu bile prve vežbe javnog prisustva, glasa, ritma i osećaja da se pred drugima može stvoriti druga stvarnost. Mnoga umetnička detinjstva počinju u salonima ili školama. Maldenovo je počelo u zajednici iseljenika, u prostoru gde su kultura i opstanak bili tesno vezani.

To će ostati trajno važno za razumevanje njegove kasnije ličnosti. I kada postane Karl Malden, on neće u potpunosti prestati da bude Mladen Sekulović. Naprotiv, u mnogim intervjuima i javnim nastupima vraćaće se porodičnom nasleđu, ocu, jeziku i osećanju da su ga upravo ta radnička čvrstina i etnička ukorenjenost naučile istrajnosti.

Put od čeličane do scene

Kao i mnogi mladići iz doseljeničkih porodica na američkom Srednjem zapadu, Malden nije odrastao sa garancijom da će umetnost biti prihvatljiv ili praktičan životni izbor. Posle završene škole radio je u čeličanama, pomažući porodici i izbliza upoznajući ritam fizičkog rada. Taj period nije epizoda koju treba preskočiti da bi biografija brže stigla do slave. Naprotiv, upravo je iskustvo rada dalo njegovoj kasnijoj glumi ono što su kritičari toliko cenili: osećaj za običnog čoveka, za stid, napor, moralnu tvrdoću i unutrašnje pukotine ljudi koji ne žive na vrhu društva.

Tek potom dolazi ozbiljniji zaokret ka glumi. Odlazak na studije drame i rad na sebi nisu za njega značili samo tehničko usavršavanje, nego i klasni skok u svet u kome je trebalo naučiti drugačije kodove ponašanja, drugačiju vrstu samopouzdanja i drugačiji javni govor. Za čoveka iz radničke sredine taj prelazak nije nikada sasvim jednostavan. Ali upravo zato kod Maldena nema prazne teatralnosti. I kada igra autoritet, i kada igra slomljenog čoveka, u njemu ostaje neka osnovna prizemnost, osećaj da lik mora biti utemeljen u stvarnom životu.

U isto vreme menja i ime. Mladen Sekulović postaje Karl Malden, prilagođavajući se pravilima američke pozornice i industrije koja je prema stranim imenima često bila manje strpljiva nego što bi javno priznavala. Ta promena nije bila retkost u istoriji doseljeničke Amerike. Ipak, u Maldenovom slučaju ona nikada nije bila potpuni raskid. Umetničko ime mu je otvorilo vrata šire prepoznatljivosti, ali nije izbrisalo unutrašnju vezu sa poreklom. Ta napetost između prilagođavanja i pamćenja postala je deo njegove lične priče.

Pozorišni temelj i ratna generacija

Pre nego što postane filmski autoritet, Malden je izgradio ozbiljan pozorišni temelj. To je presudno. Mnogi veliki američki glumci njegove generacije ponikli su iz teatra, gde se ne može preživeti samo na šarmu kamere. Pozorište traži tehniku, ritam, koncentraciju i sposobnost da se lik iznese iz večeri u veče sa istom snagom. Malden je upravo iz tog sveta poneo sigurnost koja će kasnije učiniti da deluje potpuno prirodno i u kadru i na sceni.

Pripadnik je generacije koju je oblikovao i Drugi svetski rat. Kao i mnogim umetnicima toga doba, i njemu je rat presekao i preusmerio razvojni tok. Ta generacija nakon rata izlazi na scenu sa drugačijom ozbiljnošću. U američkom filmu i pozorištu posleratnih godina sve se manje traži glatka konvencija, a sve više nerv, moralna napetost i psihološka istina. To je prostor u kojem Maldenova gluma počinje da dobija punu snagu.

"Tramvaj zvani želja" i ulazak u vrh

Veliki proboj došao je kroz Tenesija Vilijamsa i ulogu Miča u Tramvaju zvanom želja. Najpre na Brodveju, a zatim i u filmskoj verziji, Malden je pokazao ono po čemu će ostati prepoznatljiv: umeće da izgradi čoveka koji deluje obično, a u sebi nosi snažan unutrašnji lom. Mič je lik ranjivosti, suzdržanosti, čežnje i neuspelog dodira sa srećom. Takve uloge lako postanu blede ako glumac nema dovoljno finese. Malden ih je, međutim, ispunjavao posebnom vrstom topline i nelagode. Publika je verovala da je pred njom stvaran čovek, a ne glumački mehanizam.

Za tu filmsku ulogu osvojio je Oskara za najboljeg sporednog glumca. To priznanje ne treba posmatrati samo kao trijumf jednog filma. Ono je bilo potvrda da je jedan glumac izvan standardnog modela holivudske zvezde postao nezaobilazan. Malden nije ličio na klasične romantične prvake ekrana. Imao je prepoznatljivo lice, snažan nos, glas koji nije umiljavao i energiju koja je bila više karakterološka nego dekorativna. Uprkos tome, ili baš zbog toga, postao je neophodan američkom filmu.

Čovek koji daje moralnu težinu filmu

Posle Tramvaja usledio je niz uloga koje su Maldena učvrstile kao jednog od velikih karakternih glumaca epohe. U Na dokovima Njujorka igra sveštenika koji nije puki religijski ukras radnje, nego moralna sila filma. I to je možda najbolji način da se objasni Maldenova posebnost: on je umeo da igra likove koji imaju etičku težinu, a da ne skliznu u patetiku. Kod njega autoritet nikada nije bio kartonski. Bio je izgrađen od glasa, stava, unutrašnje doslednosti i jasnog osećaja šta lik sme, a šta ne sme da izda.

Slično je bilo i u drugim filmovima. Nije važno samo nabrojati naslove, iako ih je mnogo i među njima su klasici američkog filma. Važnije je videti obrazac. Reč je o glumcu kome se verovalo kada treba igrati policajca, sveštenika, vojnika, oca, funkcionera, čoveka sistema ili čoveka savesti. To poverenje publike nije slučajno. Ono se stiče godinama dosledne uverljivosti.

Malden je bio jedan od onih glumaca koji nisu morali da dominiraju kadrom da bi ga držali pod kontrolom. Njegovo prisustvo bilo je čvrsto, često smireno, ali nikada prazno. Znao je da bude grub, blag, umoran, duhovit ili strog, a da u svakoj od tih varijanti ostane potpuno ljudski. Zato je mogao da traje kroz različite epohe filma, od klasičnog studijskog Holivuda do televizijskog doba sedamdesetih.

"Ulice San Franciska" i ulazak u domove miliona

Ako je filmska publika u Maldenu prepoznala jednog od najvećih karakternih glumaca, televizijska publika je u njemu dobila gotovo porodično poznato lice. Serija Ulice San Franciska učinila ga je masovno prisutnim u američkim domovima. Kao policijski veteran Majk Stoun, Malden je spojio autoritet, iskustvo, tihu setu i profesionalnu disciplinu. Nije igrao superjunaka, nego čoveka koji zna grad, ljude, greške i cenu posla.

U tome je i ležala snaga serije. Njegov lik nije bio efekat, već oslonac. Imao je više od dvadeset godina policijskog iskustva, ali nije bio samo figura reda. Bio je udovac, stariji čovek sa iskustvom gubitka, mentor mlađem partneru i simbol generacije koja veruje u odgovornost čak i onda kada više nema iluzije o savršenstvu sistema. Televizijska akademija beleži njegove višestruke nominacije za Emija upravo za taj rad, što pokazuje koliko je i u televizijskom formatu ostao cenjen kao glumački autoritet.

Za mnoge gledaoce širom sveta, pa i u Jugoslaviji, upravo je to bilo lice Karla Maldena: miran, razborit, čvrst i čovečan. Ta vrsta popularnosti razlikuje se od filmske slave. Film od glumca pravi ikonu, televizija ga uvodi u ritam svakodnevice. Malden je uspeo u oba formata, a to je retka privilegija.

Predsednik Akademije i čovek profesije

Maldenova karijera nije stala na glumačkom ugledu. Krajem osamdesetih izabran je za predsednika Američke akademije filmskih umetnosti i nauka i na toj funkciji ostao je početkom devedesetih. Sam taj izbor govori mnogo o tome kako ga je profesija videla. Akademija ne daje takvu funkciju samo popularnim imenima. Daje je ljudima kojima veruje, koji mogu da predstavljaju zanat, tradiciju i ugled čitave industrije.

U njegovom slučaju to poverenje bilo je logično. Malden je decenijama važio za glumca bez skandalozne praznine, čoveka koji razume i umetničku i institucionalnu stranu profesije. Njegova ličnost imala je neku starinsku ozbiljnost, onu vrstu kredibiliteta koja se ne gradi reklamom nego ponašanjem tokom dugog niza godina. U tome se vidi još jedna dimenzija njegovog uspeha: nije osvojio samo publiku, nego i poštovanje kolega.

Srpsko poreklo bez foliranja i bez stida

Možda je baš zato njegova veza sa srpskim poreklom ostala tako snažna i dostojanstvena. Nije je koristio kao egzotičnu oznaku, niti ju je skrivao da bi delovao pogodnije za američki ukus. Govorio je o ocu Petru, o jeziku kojim je govorio kao dete, o porodici i o zajednici iz koje je potekao. Činjenica da je toliko dugo ostao vezan za srpski jezik i identitet nije mala stvar. Kod mnogih doseljeničkih porodica drugo pokolenje veoma brzo gubi tu vezu. Kod Maldena ona nije iščezla.

To ne znači da je njegov identitet bio jednostavan ili jednoslojan. Bio je potpuno američki glumac i javna ličnost, čovek američke industrije i američke kulturne istorije. Ali je u njemu ostao jasan osećaj da poreklo nije nešto čega se čovek odriče kada uspe. Naprotiv, ono može postati oslonac. U tom smislu Malden je važan i kao kulturni primer. Pokazuje da je moguće pripadati Americi na najvišem nivou, a da se ne izgubi poštovanje prema jeziku, ocu i zajednici iz koje se poteklo.

Nasleđe Mladena Sekulovića

Karl Malden je umro 1. jula 2009. godine u Los Anđelesu, ostavljajući iza sebe karijeru dugu više od šest decenija. Ali njegovo nasleđe nije samo u broju filmova, serija ili nagrada. Ono je u načinu na koji je pokazao šta gluma može biti kada je utemeljena u životnom iskustvu, radu i karakteru. Nije gradio mit o sebi kao nedodirljivom geniju. Gradio je poverenje. A to je možda trajniji oblik umetničke slave.

Za američku kulturu Malden ostaje jedan od velikih lica 20. veka, čovek koji je sporednim ulogama dao centralnu važnost i dokazao da karakterni glumac može biti jednako nezaboravan kao klasična zvezda. Za srpsku dijasporu on ostaje jedan od najlepših primera uspeha bez zaborava. Mladen Sekulović jeste postao Karl Malden, ali taj prelazak nije bio brisanje tragova, nego njihovo prevođenje u širi svet.

Upravo zato njegova priča traje. Ona nije samo holivudska priča o talentu. To je priča o sinu srpskog radnika koji je poneo jezik i disciplinu svoje kuće, prošao kroz čeličane, školu, pozorište i film, osvojio Oskara i vodio Akademiju, a da nikada nije prestao da zna odakle je krenuo. U istoriji američkih Srba to je više od uspeha. To je oblik kulturnog dostojanstva.