Uvod u diplomatsku situaciju i istorijski kontekst
Novembar 1918. godine doneo je dugo čekani mir Evropi, ali je za srpsku diplomatiju označio početak jedne od najtežih i najkompleksnijih bitaka u njenoj modernoj istoriji. Veliki rat je završen pobedom Saveznika, u kojoj je Kraljevina Srbija podnela nemerljive žrtve, izgubivši gotovo trećinu svog radno sposobnog muškog stanovništva. Na ruševinama tri velika carstva – Austrougarskog, Otomanskog i Ruskog – rađala se nova politička mapa Evrope. Za Srbe, kruna tog istorijskog procesa bilo je proglašenje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. godine u Beogradu. Međutim, stvaranje ove prostrane zajednice Južnih Slovena bio je tek prvi korak; njeno međunarodno priznanje i, što je još važnije, definisanje njenih državnih granica tek je trebalo izvojevati na predstojećoj mirovnoj konferenciji u Parizu.
Geopolitički kontekst pred otvaranje Versajske mirovne konferencije u januaru 1919. godine bio je izuzetno nepovoljan za novu državu. Iako je Srbija bila saveznica pobednica sa ogromnim moralnim kapitalom, Kraljevina SHS kao njena naslednica nije bila zvanično priznata od strane velikih sila – Velike Britanije, Francuske, Sjedinjenih Američkih Država i, naročito, Italije. Italija je, zapravo, bila najveća prepreka. Na osnovu tajnog Londonskog ugovora iz 1915. godine, kojim su je saveznici privoleli da uđe u rat na njihovoj strani, Rim je pretendovao na Istru, dobar deo Dalmacije sa ostrvima, delove Slovenije, pa čak i na luku Rijeka.
Pored italijanskih pretenzija na zapadu, nova država se suočavala sa teritorijalnim zahtevima Rumunije u Banatu, koja se takođe pozivala na tajni ugovor iz 1916. godine. Na severu i severoistoku, odnosi sa Mađarskom i Austrijom bili su definisani vojnim zaposedanjem teritorija, ali su pravne granice u Bačkoj, Baranji, Prekmurju i Koruškoj bile potpuno otvorene. Na jugu i istoku, odnosi sa Bugarskom i Albanijom zahtevali su čvrstu ruku i strateško utvrđivanje bezbednosnih linija.
U takvoj atmosferi, gde su se sukobljavali stari imperijalni koncepti tajne diplomatije i novi, idealistički principi američkog predsednika Vudra Vilsona o samoopredeljenju naroda, srpska elita je morala da pošalje u Pariz svoje najbolje umove. Na čelo te delegacije formalno je postavljen Ante Trumbić, ministar spoljnih poslova nove države, ali je stvarni politički autoritet, strateg i neformalni vođa bio Nikola Pašić – dugogodišnji predsednik srpske vlade, prekaljeni državnik i čovek koji je preživeo sve balkanske oluje i golgote Prvog svetskog rata. Njegov zadatak bio je naizgled nemoguć: sačuvati tekovine srpske pobede, odbraniti interese Hrvata i Slovenaca koji su do juče bili podanici neprijateljske monarhije, i sve to uobličiti u stabilne i odbranjive državne granice.
Tok pregovora ili same misije
Mirovna konferencija svečano je otvorena 18. januara 1919. godine u palati Ministarstva spoljnih poslova Francuske na Ke d'Orseju (Quai d'Orsay). Delegacija Kraljevine SHS, iako zvanično tretirana pod imenom "Srpska delegacija" zbog nepriznavanja nove države od strane tri evropske sile pobednice, nastupila je jedinstveno. Nikola Pašić je, zahvaljujući svom ogromnom iskustvu, odmah shvatio da će se pregovori voditi na dva nivoa: formalnom, kroz sednice komisija i "Saveta desetorice" (kasnije "Saveta četvorice"), i neformalnom, kroz lobiranje, memorandume i lične kontakte iza zatvorenih vrata.
Ključni akteri u Parizu bili su članovi "Velike četvorke": američki predsednik Vudra Vilson, britanski premijer Dejvid Lojd Džordž, francuski premijer Žorž Klemanso i italijanski premijer Vitorio Emanuele Orlando. Dok je Klemanso, nazvan "Tigar", bio fokusiran na slamanje i trajno slabljenje Nemačke, a Lojd Džordž na očuvanje britanske imperijalne dominacije na moru, predsednik Vilson je insistirao na svojih "14 tačaka" i stvaranju Društva naroda. Pašić je prepoznao da je upravo Vilson ključni saveznik u borbi protiv imperijalističkih apetita Italije, jer je američki predsednik javno odbacivao tajne ugovore, uključujući i onaj Londonski iz 1915. godine.
Delegacija Kraljevine SHS bila je sastavljena od izuzetno sposobnih ljudi različitih profila. Pored Pašića i Trumbića, tu su bili vrsni pravnik i diplomata Milenko Vesnić, slovenački političar Ivan Žolger, ali i cvet srpske nauke predvođen geografom Jovanom Cvijićem, istoričarima Slobodanom Jovanovićem i Stanojem Stanojevićem, kao i svetski poznatim fizičarem i pronalazačem Mihajlom Pupinom, koji je živeo i radio u SAD.
` +-------------------------------------------------------------------------+
+-------------------------------------------------------------------------+
+-------------------------------------------------------------------------+
v +-------------------------------------------------------------------------+
+-------------------------------------------------------------------------+ `
Prva velika kriza izbila je oko pitanja Banata. Rumunija je, na osnovu tajnog ugovora sa Antantom iz 1916. godine, zahtevala ceo Banat, sve do Dunava i Tise, što bi značilo da bi se granica nalazila tik uz beogradske obale. Rumunski premijer Jon Bratijanu nastupio je agresivno i beskompromisno. Pašić je na ove zahteve odgovorio taktičkom smirenošću i naučnom argumentacijom. Pozvao je u pomoć Jovana Cvijića, čije su etnografske karte i antropogeografska istraživanja Balkanskog poluostrva već bili visoko cenjeni u svetskim naučnim krugovima.
Cvijić je pred teritorijalnim komisijama konferencije izneo detaljne podatke o etničkom sastavu zapadnog i centralnog Banata, dokazujući da u tim oblastima srpsko i slovensko stanovništvo čini apsolutnu ili relativnu većinu. Njegov nastup bio je lišen jeftine političke retorike; govorio je jezikom naučnih činjenica, preciznih mapa i demografskih tabela. Kada su rumunski delegati pokušali da ospore ove tvrdnje, Cvijić je izneo podatke o privrednoj povezanosti Banata sa Beogradom i Pančevom, ističući da bi odsecanje ovih oblasti od njihovih prirodnih privrednih centara dovelo do ekonomske katastrofe celog regiona.
Još dramatičnija borba vodila se na zapadnim granicama, gde je Italija, predvođena premijerom Orlandom i ministrom spoljnih poslova Sidnejom Soninom, vršila ogroman pritisak kako bi realizovala Londonski ugovor. Italijanska delegacija je išla toliko daleko da je ucenjivala konferenciju pretnjom da će napustiti pregovore ukoliko joj se ne dodele Rijeka i cela Dalmacija. U ovom sukobu, Nikola Pašić je primenio taktiku "aktivnog čekanja" i strateškog strpljenja, koja je često iritirala njegove mlađe i temperamentnije saradnike, ali se pokazala kao spasonosna.
Pašić je znao da Italija ne može lako dobiti podršku predsednika Vilsona, koji je bio čvrsto privržen principu nacionalnog samoopredeljenja. Kako bi pojačao srpsku poziciju kod američkog predsednika, Pašić je inicirao slanje memoranduma i organizovanje direktnih kontakata preko Mihajla Pupina. Pupin, koji je bio lični prijatelj Vudra Vilsona sa Univerziteta Kolumbija, uputio je pismo predsedniku SAD u kojem je detaljno objasnio istorijsku i etničku pripadnost jadranske obale, Istre i Dalmacije slovenskom življu. Pupinovo svedočenje o tome kako su primorci vekovima čuvali svoj slovenski identitet imalo je ogroman uticaj na Vilsona.
Kada je u aprilu 1919. godine predsednik Vilson objavio svoj čuveni proglas u kojem odbacuje italijanske zahteve zasnovane na tajnom Londonskom ugovoru i naglašava da Rijeka mora biti slobodna luka koja služi celom zaleđu, italijanska delegacija je u znak protesta napustila konferenciju. To je bio trijumf Pašićeve tihe diplomatije. Iako pitanje zapadnih granica nije konačno rešeno u samom Versaju (već kasnije, kroz Rapalski ugovor 1920. i Rimski ugovor 1924. godine), odbranjena je osnova: Dalmacija i ostrva su najvećim delom sačuvani u sastavu nove države, čime je sprečeno trajno odsecanje srpskog naroda i ostalih Južnih Slovena od Jadranskog mora.
Na severnim granicama, pregovori sa Mađarskom i Austrijom takođe su zahtevali izuzetnu diplomatsku veštinu. Mađarska je, uprkos tome što je bila poražena strana, pokušavala da zadrži kontrolu nad Bačkom, Baranjom i celom Vojvodinom. Pašić i njegova ekipa ponovo su koristili kombinaciju vojnog prisustva na terenu i etnografskih dokaza u Parizu. Odlučujući doprinos davanju Subotice i severne Bačke Kraljevini SHS pružio je upravo Mihajlo Pupin, koji je u ličnom razgovoru sa Vilsonom izneo argumente o tome da su ti krajevi naseljeni slovenskim življem (Srbima i Bunjevcima) i da predstavljaju žitnicu neophodnu za ishranu nove države.
Najvažniji postignuti rezultati i diplomatske tekovine
Versajska mirovna konferencija rezultirala je potpisivanjem nekoliko ključnih mirovnih ugovora koji su pravno uobličili granice i položaj Kraljevine SHS. Svaki od ovih ugovora nosi dubok pečat pregovaračkih napora Nikole Pašića i njegovog tima:
- Ugovor sa Nemačkom (Versajski ugovor, 28. jun 1919): Iako se ovaj ugovor prvenstveno ticao Nemačke, za Kraljevinu SHS on je imao ogroman značaj jer je njime posredno priznato postojanje nove južnoslovenske države. Na ceremoniji potpisivanja u Galeriji ogledala, Nikola Pašić, Milenko Vesnić i Ante Trumbić potpisali su ugovor u ime Kraljevine SHS, čime je nova država i formalno-pravno stupila na međunarodnu scenu kao punopravni član pobedničke koalicije.
- Ugovor sa Austrijom (Sen-Žermenski ugovor, 10. septembar 1919): Ovim ugovorom formalno je likvidirana Habzburška monarhija. Austrija je priznala suverenitet Kraljevine SHS nad teritorijama koje su nekada bile pod njenom upravom (Slovenija, Bosna i Hercegovina, delovi Dalmacije). Takođe, definisana je granica na severu, s tim što je za oblast Koruške (Klagenfurtski domen) odlučeno da se sprovede plebiscit, koji je kasnije, usled specifičnih lokalnih okolnosti i ekonomske zavisnosti stanovništva od Celovca, nažalost završen u korist Austrije. Ipak, odbranjena je granica na Karavankama i obezbeđen slovenački nacionalni prostor u najvećoj mogućoj meri.
- Ugovor sa Bugarskom (Nejski ugovor, 27. novembar 1919): Ovaj ugovor predstavljao je izuzetan uspeh srpske vojne i diplomatske strategije. Bugarska, koja je tokom rata izvršila stravične zločine nad srpskim stanovništvom tokom okupacije, morala je da plati visoku cenu za svoje svrstavanje uz Centralne sile. Na predlog srpske vojne komande i uz diplomatsku odbranu Nikole Pašića, izvršene su važne strateške korekcije granice. Kraljevina SHS je dobila oblasti oko Caribroda (danas Dimitrovgrad), Bosilegrada, Strumice i Timočke doline. Ove teritorije nisu imale samo etnički značaj (tamo je živelo mešovito stanovništvo), već pre svega odbrambeno-strateški. Pomeranjem granice ka istoku, obezbeđena je pruga Niš–Skoplje, koja je bila žila kucavica srpske komunikacije i koja je u prethodnim ratovima bila stalna meta bugarskih upada.
` +-----------------------------------------------------------------------------+
+-----------------------------------------------------------------------------+
+-----------------------------------------------------------------------------+ `
- Ugovor sa Mađarskom (Trianonski ugovor, 4. jun 1920): Iako potpisan godinu dana nakon glavne konferencije, ovaj ugovor je direktan plod versajskih pregovora. Njime je definisana severna granica prema Mađarskoj. Kraljevina SHS je dobila celu Bačku, zapadni deo Banata i Baranju, kao i oblasti Prekmurje i Međimurje na severozapadu. Ovo je bio trijumf nad mađarskim istorijskim pravom, izvojevan pre svega etničkim argumentima koje su u Parizu zastupali Pašić i Cvijić. Granica je povučena tako da su istorijska srpska kulturna središta u Vojvodini trajno osigurana unutar granica matične države.
Posebna diplomatska tekovina rada naše delegacije u Parizu bilo je uspešno rešavanje pitanja podele Banata. Rumunija i Kraljevina SHS bile su na ivici otvorenog vojnog sukoba tokom zime 1918/1919. godine. Francuska vojska pod komandom generala Franše d'Eperea morala je čak da uspostavi demilitarizovanu zonu kako bi sprečila sukob dve saveznice. Pašić je pokazao vrhunsko državničko umeće tako što je, umesto vojnog rešenja koje bi trajno zatrovalo odnose sa susedom, insistirao na kompromisu. Banat je podeljen po liniji koja je u najvećoj mogućoj meri pratila etnički sastav sela, pri čemu je najveći deo srpskog stanovništva ostao u našim granicama, dok su Temišvar i istočni Banat pripali Rumuniji. Ovaj sporazum postao je primer uspešne i mirne demarkacije granica u posleratnoj Evropi i postavio temelje za kasniju blisku saradnju dve države u okviru Male Antante.
Istorijski odjek i dugoročni značaj za državu Srbiju i srpski narod
Versajska mirovna konferencija i uloga Nikole Pašića u njoj predstavljaju vrhunac srpske diplomatije dvadesetog veka. U izuzetno teškim okolnostima, kada su velike sile krojile sudbinu malih naroda u skladu sa sopstvenim interesima, srpska delegacija je uspela da odbrani i pravno uokviri teritorijalni prostor na kome je živeo najveći deo srpskog naroda, ali i drugih južnoslovenskih naroda koji su želeli zajedničku državu.
Dugoročni značaj ovih pregovora ogleda se u nekoliko ključnih segmenata:
Prvo, konsolidacija ratne pobede. Srbija je ušla u Prvi svetski rat kao mala, regionalna sila, izložena stalnim ucenama i pretnjama velikih suseda. Kroz Versajski sistem, Srbija je svoju veličanstvenu vojnu pobedu pretvorila u trajni međunarodno-pravni status jedne od vodećih država u Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi. Teritorijalne granice koje su tada iscrtane u Bačkoj, Banatu i Sremu, uprkos kasnijim istorijskim potresima, ratovima i raspadima država, ostale su osnova severnih granica današnje Republike Srbije.
Drugo, uspostavljanje novog diplomatskog standarda. Rad srpske delegacije u Parizu pokazao je kako se uspešno kombinuju politička mudrost, naučni autoritet i strateško lobiranje. Sinergija između državnika poput Pašića, naučnika poput Cvijića i Pupina, i stručnjaka iz oblasti prava i istorije, stvorila je model diplomatskog nastupa koji bi i danas trebalo da služi kao uzor srpskoj spoljnoj politici. Pokazano je da se u modernom svetu argumenti sile ne mogu pobediti pukom retorikom, već samo egzaktnim podacima, jasnim mapama i dubokim poznavanjem međunarodnog prava.
Treće, odbrana nacionalnog identiteta van granica predratne Srbije. Ulaskom Vojvodine u sastav nove države, srpski narod severno od Save i Dunava konačno se ujedinio sa svojom maticom. Kulturni centri poput Novog Sada (Srpske Atine), Sremskih Karlovaca i manastira na Fruškoj gori našli su se pod zaštitom sopstvene države, čime je završen viševekovni proces borbe za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje započet još u vreme Seoba Srba i proglašenja Srpske Vojvodine 1848. godine.
` +-----------------------------------------------------------------------------+
+-----------------------------------------------------------------------------+
+-----------------------------------------------------------------------------+ `
Naravno, Versajski mirovni sistem nosio je u sebi i klice budućih sukoba. Stvaranje višenacionalne države sa komplikovanim unutrašnjim odnosima i nerešenim nacionalnim pitanjima donelo je nove izazove sa kojima se Nikola Pašić borio do kraja svog života. Kritičari su mu često zamerali što nije insistirao na stvaranju čisto srpske države sa skraćenim, ali stabilnijim granicama (tzv. "Velike Srbije" koja je nuđena u neformalnim savezničkim kombinacijama tokom rata). Međutim, Pašić je bio čovek svog vremena, duboko svestan da bi ostavljanje miliona Srba u Bosni, Hrvatskoj i Dalmaciji van granica takve države značilo njihovu brzu asimilaciju ili izloženost novim progonima. Njegova vizija u Parizu bila je odbrana celine južnoslovenskog prostora, verujući da će zajednička država vremenom postati stabilan dom za sve njene narode.
Zahvaljujući njegovoj mudrosti, diplomatskom taktu i neumoljivom strpljenju, Srbija je iz Pariza izašla sa priznatim i obezbeđenim granicama, ovenčana slavom pobednika i poštovana od strane celog civilizovanog sveta. Lik i delo Nikole Pašića na Versajskoj konferenciji ostaju trajni spomenik srpske državotvorne svesti, patriotske odgovornosti i vrhunskog diplomatskog umeća, podsećajući nas da se sudbina države ne kroji samo na bojnom polju, već i za zelenim pregovaračkim stolom gde se svaka reč, svaka karta i svaki istorijski podatak mere zlatnom vagom istorije.