Uvod u diplomatsku situaciju i istorijski kontekst.
Saga o očuvanju srpske državnosti, njenog suvereniteta i pravnog kontinuiteta kroz turbulentne decenije na prelazu između dvadesetog i dvadeset prvog veka doživela je svoj dramatični vrhunac u proleće 2006. godine. Nakon decenija provedenih u različitim jugoslovenskim državnim aranžmanima – od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca osnovane 1918. godine, preko socijalističke federacije, pa sve do dvočlane Savezne Republike Jugoslavije i, konačno, hibridne državne zajednice Srbija i Crna Gora – Republika Srbija se našla pred istorijskim izazovom. Referendum o nezavisnosti održan u Crnoj Gori 21. maja 2006. godine označio je kraj ove poslednje zajedničke države i postavio pred srpsku diplomatiju zadatak od najveće nacionalne i istorijske važnosti: očuvanje punog međunarodnopravnog subjektiviteta i državnog kontinuiteta Srbije.
Geopolitički kontekst ovog perioda bio je izuzetno složen i bremenit pritiscima. Međunarodna zajednica, predvođena Evropskom unijom i Sjedinjenim Američkim Državama, pažljivo je pratila svaki korak na Balkanu, dok su u isto vreme otpočinjali i pregovori o budućem statusu Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija pod okriljem specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija Martija Ahtisarija. U takvim okolnostima, bilo kakav pravni vakuum, gubitak mesta u Ujedinjenim nacijama ili potreba za ponovnim apliciranjem za članstvo u međunarodnim organizacijama mogli su imati katastrofalne posledice po državne i nacionalne interese Srbije.
Da bismo razumeli diplomatsku pobedu koja je usledila, moramo se vratiti na same temelje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Prilikom potpisivanja Beogradskog sporazuma 14. marta 2002. godine, koji je posredovao visoki predstavnik Evropske unije Havijer Solana, srpska pregovaračka strana, predvođena vizionarskim i pravno potkovanim diplomatama i državnicima, insistirala je na ugrađivanju specifičnih zaštitnih klauzula. Ove klauzule su formalizovane u Ustavnoj povelji državne zajednice, usvojenoj 4. februara 2003. godine.
Ključni stub na kojem je počivala celokupna srpska diplomatska strategija 2006. godine bio je član 60 Ustavne povelje. Ovaj član, koji će se pokazati kao remek-delo pravne predostrožnosti, izričito je propisivao da u slučaju istupanja države članice Crne Gore iz državne zajednice, Republika Srbija nasleđuje sva prava i obaveze državne zajednice, njen međunarodnopravni subjektivitet, kao i članstvo u svim međunarodnim organizacijama i sporazumima. Nasuprot tome, u slučaju da je Srbija bila ta koja je inicirala razdruživanje, ili da ovakva odredba nije postojala, obe države bi se smatrale novonastalim entitetima koji bi morali da prolaze kroz dugotrajan, neizvestan i potencijalno ucenjivački proces ponovnog sticanja međunarodnog priznanja i članstva u svetskim forumima, što je bio scenario viđen prilikom raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1991. i 1992. godine.
Tok pregovora ili same misije (detaljno ko su bili ključni akteri, koji su bili izazovi, prepreke, taktički potezi).
Nakon što su 21. maja 2006. godine građani Crne Gore na referendumu tesnom, ali međunarodno priznatom većinom od 55,5 procenata izglasali nezavisnost, srpska diplomatija je stupila u stanje najvišeg stepena pripravnosti. Vreme je bilo ključni resurs, a prostor za grešku nije postojao. Glavni izazov sastojao se u tome da se spreči bilo kakvo osporavanje automatskog kontinuiteta Srbije od strane država koje su mogle iskoristiti ovaj trenutak za slabljenje njene pregovaračke pozicije, naročito u pogledu Kosova i Metohije.
U Beogradu je formiran koordinisani diplomatski štab u kojem su ključne uloge imali predsednik Republike Srbije Boris Tadić, predsednik Vlade Vojislav Koštunica, ministar spoljnih poslova državne zajednice (a ubrzo i same Republike Srbije) Vuk Drašković, kao i tim vrhunskih pravnika i diplomata iz Ministarstva spoljnih poslova i kabineta državnog vrha, među kojima su se isticali iskusni ambasadori i profesori međunarodnog prava.
Prvi taktički korak načinjen je odmah po proglašenju zvaničnih rezultata referenduma. Srbija je morala da deluje proaktivno, preduhitrivši bilo kakve spekulacije o pravnom diskontinitetu. Dana 3. juna 2006. godine, Skupština Crne Gore je zvanično usvojila Deklaraciju o nezavisnosti. Odmah potom, u ponedeljak 5. juna 2006. godine, Narodna skupština Republike Srbije održala je istorijsku sednicu na kojoj je, na osnovu člana 60 Ustavne povelje, usvojila Odluku o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ovom odlukom formalno je konstatovano da Republika Srbija nastavlja međunarodnopravni subjektivitet državne zajednice i preuzima sve njene nadležnosti, prava i obaveze.
Istog dana, otpočela je munjevita i precizno planirana diplomatska ofanziva. Ministarstvo spoljnih poslova je uputilo zvanične note svim ambasadama akreditovanim u Beogradu, kao i svim diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije i Crne Gore širom sveta, sa jasnim instrukcijama o prenosu ovlašćenja i nastavku rada pod zastavom Republike Srbije. Najvažniji dokument upućen je u sedište Ujedinjenih nacija u Njujorku.
Pismo koje je predsednik Srbije Boris Tadić uputio generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Kofiju Ananu sadržalo je detaljno pravno obrazloženje zasnovano na Ustavnoj povelji i principima međunarodnog prava o sukcesiji država. U pismu je jasno stavljeno do znanja da članstvo Srbije i Crne Gore u Ujedinjenim nacijama, uključujući sve organe i tela unutar sistema Ujedinjenih nacija, nastavlja Republika Srbija. Istovremeno, u pismu je naglašeno da Srbija u potpunosti preuzima sve obaveze iz Povelje Ujedinjenih nacija i svih međunarodnih ugovora čiji je potpisnik bila državna zajednica.
Reakcija velikih sila i međunarodne zajednice nije bila unapred zagarantovana. Unutar pojedinih diplomatskih krugova u Vašingtonu i nekim evropskim prestonicama postojale su struje koje su smatrale da bi i Srbiju trebalo tretirati kao "novu državu", čime bi se stvorio dodatni pritisak na Beograd u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja i saradnjom sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Međutim, srpska diplomatija je odigrala izuzetno mudru taktičku igru, oslanjajući se na autoritet i posredovanje Evropske unije koja je i sama bila garant Ustavne povelje iz 2003. godine.
Diplomatski predstavnici Srbije su u stalnim kontaktima sa komesarom za proširenje Olijem Renom i visokim predstavnikom Havijerom Solanom insistirali na doslednom poštovanju sporazuma koji je sama Evropska unija kreirala. Bilo kakvo odstupanje od člana 60 narušilo bi kredibilitet briselske diplomatije i stvorilo opasan pravni presedan u međunarodnim odnosima. Zahvaljujući ovom neumoljivom argumentu, Evropska unija je brzo prihvatila stav Beograda, što je trasiralo put i za ostale ključne aktere.
Posebno važnu ulogu odigrala je i misija Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Njujorku. Naši diplomate su vodili iscrpljujuće razgovore sa pravnim savetnicima u sekretarijatu Ujedinjenih nacija kako bi obezbedili da se prenos ovlašćenja izvrši bez ikakvih proceduralnih zastoja. Ključni trenutak trijumfa ove strategije dogodio se 8. juna 2006. godine, kada je pred zgradom Ujedinjenih nacija na Ist Riveru tiho i bez pompe spuštena plavo-bela-crvena zastava bivše zajednice, a na njeno mesto podignuta trobojka Republike Srbije sa dvoglavim orlom. Slični procesi su istovremeno i bez odlaganja sprovedeni u sedištima drugih važnih organizacija: u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju u Beču, Savetu Evrope u Strazburu, kao i u agencijama Ujedinjenih nacija u Ženevi, Parizu i Rimu.
Najvažniji postignuti rezultati i diplomatske tekovine (analiza svih ugovorenih tačaka i ishoda).
Uspešan završetak ove diplomatske misije doneo je Republici Srbiji niz neprocenjivih rezultata koji su učvrstili njenu poziciju na međunarodnoj sceni i omogućili nesmetano funkcionisanje države u novim okolnostima. Ovi rezultati se mogu sistematizovati kroz nekoliko ključnih tačaka:
- Apsolutni kontinuitet članstva u Ujedinjenim nacijama i međunarodnim organizacijama:
Srbija je izbegla ponižavajući i opasan proces ponovnog apliciranja za prijem u članstvo Ujedinjenih nacija. To je značilo očuvanje mesta u Generalnoj skupštini, pravo učešća u svim telima i agencijama, kao i kontinuitet članstva u specijalizovanim finansijskim institucijama poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Za razliku od perioda nakon 1992. godine, kada je SR Jugoslavija bila izopštena iz svetske organizacije, 2006. godine Srbija je zadržala svoje mesto bez ijednog dana prekida.
- Očuvanje pravne snage Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti:
Ovo je bio možda i najvažniji diplomatski ishod za dugoročne državne interese. Rezolucija 1244, usvojena 10. juna 1999. godine, bila je adresirana na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Zahvaljujući dokazanom i priznatom kontinuitetu, Republika Srbija je formalno-pravno preuzela ulogu jedine države na koju se ova rezolucija odnosi, čime su u potpunosti sačuvane međunarodne garancije njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta nad Kosovom i Metohijom u granicama koje priznaje Ujedinjene nacije.
- Nasleđivanje celokupne mreže bilateralnih i multilateralnih ugovora:
Srbija je preuzela preko tri hiljade multilateralnih i bilateralnih sporazuma koje su potpisivale prethodne jugoslovenske države tokom više od jednog veka. Među njima su bili izuzetno važni ugovori poput Trgovinskog ugovora i Konzulne konvencije sa Sjedinjenim Američkim Državama iz 1881. godine, koji su zahvaljujući ovom kontinuitetu ostali na snazi. Time je pravni sistem države ostao stabilan, a privreda i građani nisu osetili nikakve pravne posledice u odnosima sa inostranstvom.
- Rešavanje statusa diplomatsko-konzularne imovine i sukcesije:
Kao država kontinuiteta, Srbija je preuzela kontrolu nad najvećim delom diplomatske mreže bivše zajednice. Ambasade, konzulati i rezidencije u inostranstvu nastavili su da funkcionišu pod srpskom zastavom. Podela ove imovine sa Crnom Gorom, kao i sa ostalim bivšim jugoslovenskim republikama u okviru ranije potpisanog Sporazuma o pitanjima sukcesije iz 2001. godine, nastavljena je sa pozicije države koja drži posed i pravni kontinuitet, što je Srbiji dalo značajnu pregovaračku prednost.
- Transformacija spoljnopolitičkog aparata:
Savezno ministarstvo inostranih poslova uspešno je i bez zastoja integrisano u Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije. Profesionalni diplomatski kadar, arhiva, komunikacioni sistemi i obaveštajni kanali preuzeti su u potpunosti, čime je sprečen bilo kakav gubitak institucionalne memorije ili slabljenje operativnih sposobnosti srpske spoljne politike u kritičnom trenutku.
Istorijski odjek i dugoročni značaj za državu Srbiju i srpski narod.
Godina 2006. ostaće upisana zlatnim slovima u istoriji srpske diplomatije kao trenutak kada je, uprkos svim istorijskim vetrovima i nepovoljnim geopolitičkim okolnostima, ponovo uspostavljena samostalna srpska država. Nakon tačno osamdeset i osam godina, koliko je prošlo od prisajedinjenja Kraljevine Srbije u zajedničku južnoslovensku državu 1918. godine, srpska trobojka se ponovo samostalno vijorila ispred palate Ujedinjenih nacija u Njujorku. Ovaj čin nije bio samo formalno-pravno priznanje jedne geopolitičke realnosti, već i duboko emotivan i istorijski trenutak za ceo srpski narod.
Dugoročni značaj ovog diplomatskog uspeha ogleda se u očuvanju svesti o državotvornosti i kontinuitetu koji srpski narod baštini još od Srednjeg veka, preko obnove državnosti u Devetnaestom veku pod vođstvom Karađorđa i Miloša Obrenovića, pa sve do Berlinskog kongresa 1878. godine. Priznavanjem kontinuiteta 2006. godine, moderna Republika Srbija je i formalno potvrđena kao direktna naslednica te slavne i istorijski priznate Srbije, a ne kao neka nova, veštačka tvorevina nastala na zgarištu Jugoslavije.
Ovaj kontinuitet je pružio Srbiji čvrst pravni i moralni oslonac u svim potonjim diplomatskim bitkama. U pregovorima o Kosovu i Metohiji, u odnosima sa susedima, kao i u izgradnji novih strateških partnerstava sa ključnim globalnim akterima poput Ruske Federacije, Narodne Republike Kine, Sjedinjenih Američkih Država i zemalja Evropske unije, Srbija je nastupala sa pozicije suverene države sa dubokim istorijskim korenima i neprekinutim međunarodnim legitimitetom.
Mudrost, strpljenje i vrhunska pravna veština koje su srpske diplomate pokazale tokom proleća i leta 2006. godine predstavljaju trajni svetionik i putokaz za buduće generacije naših državnika. Oni su dokazali da se i u trenucima kada se suočavamo sa prividno nerešivim izazovima i gubitkom državnih zajednica, hladnom glavom, temeljnim poznavanjem međunarodnog prava i beskompromisnim radom na terenu mogu odbraniti vitalni interesi otadžbine. Očuvanje državnog kontinuiteta 2006. godine postavilo je temelje na kojima i danas počiva moderna, ekonomski jaka i diplomatski poštovana Republika Srbija, verna svojoj slobodarskoj tradiciji i rešena da u miru i stabilnosti gradi svoju budućnost.